Uskrs je prid vratima, a sve potonilo, čovik se čovika boji. I baš zato smo napravili reportažu kakvu više nigdi ne možete pročitat. Iz dišpeta!
Početak je aprila miseca i čin se ujutro digneš pogledaš na mobitel: dvanajst, trinajst stupnjeva. Digneš roletu – sunce. Ajme odlično.
Proliće je došlo i ništa ga više ne more zaustavit. Brzo se obučeš i iziđeš, kapu držiš u žepu, da ne bi burin pojača. Udahneš duboko. Neću auton, ovi friški zrak i sunce liče. Pozdravljaš usput suside, zabiješ in nos u kesu da vidiš šta će kuvat i puten do grada misliš di ćeš na kavu.
U mene je ovako: kad je još zima s kišon, zabijen se negdi po Getu, uteplo. Ako je sunce – Riva ili Bačvice. Tako do Svetoga Duje, onda opet u Get, ali u ladovinu. Kad sunce još upeče, onda pod pelegrinke na Cankarevu. I tako prođe godina. I uvik imaš na šta mislit.
Sad je, znači, vrime za Rivu. Puna je svita, a radni dan. Nosi se spiza, ćakula, pune su šentade, zidić do mora, a i štekati. Uvik ista rič: a sad da prođeš po Berlinu nema pasa, svi su na poslu. Kad ovi naš svit stigne radit... I onda se čudimo šta nan je ekonomika nikakva. A opet guštamo.
– Je lipo – šaljemo velike misli sa štekata isprid banke, one točke di sunce tuče jače nego igdi na Mediteranu, odma te fjaka vata. Jedva smo stol našli.
– A vidi našega svita, guštaju, šetaju se, jedva prolaziš...
– Šta će, pusti ljude kad in je Bog da. Stvarno je danas sve puno. Oćemo još po jednu?
Kraću u veliku, srednju s mlikon toplin u malu, kraću u veću. Čašu vode. Pričamo kako eto sad i mi imamo mista, a još koji misec i turistički tornado otpuvat će nas iz grada. Zato triba upijat svaki ovi momenat. Od petoga do desetoga miseca nećeš ništa vidit ni čut, šta od mase svita, šta od pustih suncobrana, šta od stolova sa spizon u svakoj kaleti.
– Oćemo đir?
– Mogli smo.
Prokurative, crvena sunčana pjaca, isto je puna ka škatula. Dica u koloni ulaze u kazalište mladih. Prolazimo kroz bužu pa popriko krcate Marmontove na Peškariju. Vrime je siromaške ribe, a korizmeni je, posni petak, na svakome banku ima srdela.
– Sad ti je vrime od mola, svugdi ćeš ih nać po dobroj cijeni. Ima i trlja blatarica, one su do šezdeset kuna najviše, a zato su one od kamena od šezdeset do sto šezdeset. Ne da se to usporedit. Ima i kozica, škampi al to je za boji žep. Za slabiji žep ima i muzgavaca, lignjuna – javlja se iz butige urar Zlatko Ivulić.
Đir vodi na Pjacu, suncobrani su u arji, već su prve grupe turista prid gradskon lođon. Vodiči s lumbrelama i mikrofonima. Nećemo dugo na Pjacu, ona je preintenzivna. Veliki je šušur, još se i radi, kopa, tuču pikameri.
Uz Bosansku fila od svojih trideset metri, zna se zašto. Uskrs je na vratima i čekaju se sirnice isprid pašticerije u Kirigina, oni topli vonj ispunja ti pluća. Onda lagano opet doli, Ispod ure di šjora Mare drži balancu i govori ti samo istinu. Uvik ista cina u nje, dvi kune.
– Koliko je, teta Mare?
– A čekaj, dva kila više nego zadnji put.
– Je al ovo je u robi, zadnji put je bilo u šlape i kratke gaće, nije to isto...
– Onda odbij, a šta ja znan, jedno sedandeset deka robe i postola.
Frčući prolazimo kroz Propugnakulum, znate ono di se na širini ispod Gospe od Kampanela prodaju sladoledi.
– Oće li ikad ovo iti jedna vlast maknit?!
– Moš mislit.
Skrećemo u Get, tamo tuču špice, ruju bušilice, pituraje se i klapa. Spremaju se restorani i apartmani. Ide žetva, biće pinez.
– Eno misec dana radu, a ti mi reci je l’ šta vidiš novoga u Vrtlu – šapće Baldo s ponistre u Dominisovoj.
– Bome ništo su prikopavali, ali ja ne vidin ništa.
– E, ne vidiš, a platija si, ovo smo svi platili, i to masno.
Idemo gori, do Grgura. Tamo se od devet ujutro skupljaju turističke grupe. Posebno ima fureštih iz Azije. Neki nosu maske. Svi rukan mašćaju palac.
– A vidi ovih s maskon. Ma šta će in maska na ovi naš zrak i još je burin. Ovo je lik, triba bi stat uz more i po ure udisat. Da maska, još in samo falu rukavice...
– Biće ne viruju da mi nemamo fabrike ka i oni. Po po godine ne smidu izić iz kuće radi zagađenja. Jebeš takvi život...
– Ma biži. Ali neka, drago mi ih je vidit, oni uvik otvoru sezonu. Još nije krenilo i dobro da je šušur, cilu zimu grad je bija pust, parila je neka karantena iz horor filma. Ono radijacija, epidemija.
– Katastrofa i sramota šta nan se dogodilo. Zimi grad duhova, liti mravinjak, ne moš živit.
Ajmo dalje, udrit ćemo na Peristil, tamo je centar našega svita, i je. Dioklecijan još spava u zimskome snu, na ono podnevno ukazanje čekat ćemo još malo. Ali careva poljana je već puna. Sidu po kušinima, slikaju se priko onoga štapa. Čekaju red za na kampanel i u Svetoga Duju.
Prid ulazon u katedralu noncul Braco i njegova družina već su puni posla.
Ko će prvi skrenit
– Eeee Bracooo, kad nikome ne rađa u tebe već jematva!
– Aaaajde rano je još za jematvu. A čuješ, Peristil i Svetoga Duju svi dođu obać. Po nama znaš kad počinje turizam u Splitu. I ove je godine lipo fureštih, svake godine sve ranije počne sezona, a evo još deset dana do Uskrsa. I to ti je početak. Zimu smo prigrmili – izvistija je noncul s Periptera.
I Pazar je sve zeleniji, kako je bila topla zima, verdura je dobra, sočna. Šparoga je malo, nikako dobra kiša da padne, ali cijenu drže, dvajst kuna za kiticu. A onda ima kupusa svih vela, radiča, matovilca, špinjače i blitve, cikle, karote, zelenih biži. Voća iz uvoza koliko oćeš, naranči iz Španjolske i kivija iz Italije, najviše.
– Šta tražite – pitat će kupravenda pod šudaron, oteta iz neke stare reportaže.
– Zdravu hranu bako!
– Ne triba van se puno mislit, dico moja, ovde su vam domaće samo šparoge!
Ovoga travnja, nema više faca, niko nikoga ne zna. Opet se digneš i opet je dvanajst, trinajst u zraku i isto je sunce i puše burin. Umisto prognoze vrimena, prvo šta pogledaš je – koliko. Koliko zaraženih, mrtvih, onih šta su ozdravili. Čin si iziša iz portuna sreja si priplašene oči. Ideš put grada, ali zaraza ti je na rukama, na ulici, na jaketi i gaćama, na postolama, visi na stablima umisto pupova, vreba s kontejnera.
Kad bi se na uskome trotoaru s nekin susreja, puvnija bi kroz nos, štuf jer se morate malo turnit između zida i parkiranih auta, a sad zaobilaziš s deset metri. Uvik je pitanje ko će prvi skrenit. Susidi iz kvarta ti se ne javljaju, ne zaustavljaju se, ne vire u kese. Prošli smo oni uvik isti đir. Našli se na Rivi. Praznoj. Stotine katrigi bez guzice, stolova bez čikara, šentadi bez penšjunati. Zapakirana Peškarija, ni smrada nema, zaključana je urarija. Pjaca je odahnula. Tamo se ni danju ni noću ne zatvaraju oni ogromni suncobrani.
A sada sve vidiš. I onu narančastu i onu crvenu zgradu iza štandarca i palaču Pavlovića. Get je prazan, moga bi šleper po njemu provuć. Ni tavulina nema vidit. Baldo nije na ponistri, a Vrtal nismo ni pogledali. Ne vonjaju sirnice iz Bosanske. Nema ni vage tete Marije. Grgur je osta sam, patina mu lagano pokriva palac.
Uskrs je na vratima, a sve potonilo. Na Peristilu narančasta maška. Kad nas je sinjala razrogačila je zelene oči i biž. Svi se boje ljudi. A ljudi se najviše boju ljudi.
Banci na Pazaru složeni i goli, pari ti se da su mrtvački stoli stivani.
– Aloooo, a šta je, maske su u điru a, stislo van se – smije se Antiša, piciginaški veteran s Bačvica.
Nema masku, pustija je brk i to je najbolji filter. Mučimo, ćutimo se ka da nas je uvatija onako ka šta se u Splitu dogodi kad ne bi tija da te iko vidi, a onda te neko baš tad trefi i svima ispriča. I svi ti se smiju. Moš dobit i nadimak.
– Da vas ne poznajen, reka bi da ste dva dišperaduna!
– Ka da nismo moj Antiša.
