JEZIVI DETALJI IZ PRONAĐENOG DNEVNIKA ‘BELOG ORLA’: ‘Poginula su dva, a ranjena tri četnika. Sve nas je manje, puno se pije’
Sve do bitke za Mašičku Šagovinu, a kroz dva tjedna boravka na novogradiškom ratištu, jedan je “Beli orao” iz dana u dan kroz dnevničke zapise bilježio događaje koji su se na tom području događali nekako u ovo doba, kroz 12 mjesec, 1991. godine. Osim što je hrvatska vojska 19.12.1991. oslobodila to iznimno važno strateško mjesto, uspjela je “zarobiti” i ovaj dnevnik koji svjedoči o povijesno važnom momentu za Hrvate, ali gledano sa druge strane. Srećom, ovaj dnevnik u potpunosti ispisan na ćirilici dospio u ruke povjesničara Borne Marinić koji ga je u nastavcima objavljivao na svojoj stranici.
Pročitajte posljednji zapis iz dnevnika Belog orla jer… Idućeg dana hrvatske snage oslobodile su Mašičku Šagovinu:
“18.12.’91. SREDA (ČETRNAESTI DAN)
Vreme se kvari. Do sada je bilo vrlo hladno, ali sada je otoplilo i počela je da pada kiša. Sve se pretvorilo u jednu kaljavu baruštinu. Posle par sati (oko podneva) svi smo uveliko razmišljali ako se nastavi ovakvo vreme (kiša+vetar+hladnoća) uskoro ćemo svi biti bolesni.
Danas su nas ponovno bombardirali. Pogodili su štalu punu municije u centru sela. Niko nije smeo prići da gasi jer je municija gorela i pucala na sve strane. Još je nekoliko granata palo u dvorište a jedna je pogodila jednog meštanina i raznela ga. Jedna od mina pala je i oko 70-100m od naše kuće (u kukuruz). Nakon toga počeli su i pešadijsku vatru po nama. Odgovorili smo svom žestinom i više nego što smo hteli. Valjda smo bili besni na kišu i magle.
Danas je u pokušaju da se probiju do susednog sela poginulo 2 i ranjeno 3 četnika, sve nas je manje. Od nas koji smo od prvog dana (87) do sada je otišlo 30 ljudi. Od novih koji su stigli (38) već se nekoliko vratilo. Moral je vrlo nizak. I dalje se dosta pije. Ni dolazak novih ljudi nije mogao duže držati moral ostalima. Hvata ih pomalo neka apatija, tupost. Valjda polako privikavam na ovu atmosferu.
Nikakvog ovde herojstva i velikih dela ne može biti. Pucamo na ustaše koje još nismo ni videli. Kao da ratujemo sa duhovima. Samo da ovo jednom prođe. Sve je tako blatnjavo, mokro i hladno.”
Samo tri dana prije posljednjeg zapisa, ‘Beli orao’ zabilježio je ovo:
“15.12.’91. NEDELJA (JEDANAESTI DAN)
Danas je pre podne stigla poruka u Okučane da ustaše nude razmenu naših šest četnika za njihovih 6. Imamo samo informaciju da su dvojica ranjena. Važno je ipak da su živi. Razmena će se obaviti uskoro. Današnji dan je bio miran. Pucalo se na nas iz šume ali mi nismo odgovarali. PAM nam se zaglavio i nadamo se da ustaše neće napasti dok ga ne popravimo, jer nas ionako malo ima. Kada bi samo znali koliko smo slabi. Na liniji koja spaja selo Šagovinu i Trnavu (oko 2km) ima nas samo 12. Zato kada pucamo idemo da menjamo položaje, pa izgleda da nas ima više.
Premeštanja sa položaja na položaj nesme biti glasno zbog snajpera, također rano ujutro i kasnije uveče nekoliko (2-3) nas mora ići u napuštenu kuću i odatle pucati da izgleda da i tamo ima ljudi. Tih 500m mi je najteže preći. Čistina, mesečina i sve se vidi. Imam osećaj da me gledaju i da sam na nišanu i svaki čas očekujem da zapucaju. Jedva čekam da sve ovo prođe i da se mogu opustiti, a da ne postanem paraonik.
Većina ovde strašno pije pa se valjda zato i ne plaše. Međutim u borbi ta njihova hrabrost ne vredi puno. Zato i ne volim pomisao da bih sa njima trebao ići u neki ozbiljniji napad. Ne bihbio siguran da ima tko da mi štiti leđa. Moje odeljenje (nas je sada 6) je relativno među boljima, ali smo skoro svi ovde prvi put, pa smo dosta neiskusni.”
Akcija „Šagovina“ izvedena 19. prosinca 1991. godine i oslobađanje Mašićke Šagovine, snažnog neprijateljskog uporišta, gdje su uz domaće srpske teritorijalce, bili Šešeljevi „Beli orlovi“, usmjerila je daljnji tijek rata na novogradiškoj bojišnici.
